NAŠ BOŽIĆ SA DEDA PAVLOM

 

(из књиге „МОЈ ДЕДА ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ“, Снежане Милковић - друго издање, Просвета, 2014.)

 

Божић. Улице оковане ледом, а у кући топло. Породица на окупу. Стално присутна мисао: "међу људима добра воља". Проблеми остављени на страну уз веру ће се Господ побринути за нас, да ће нам Божић донети боље дане. На столу у житу израслом, зеленом и равно ошишаном, запаљена свећа. Поред, колач Кићенаш на четири црвене јабуке, накићен свим оним украсима који се стављају и на Славски колач, а симболишу добро и напредак: сунце, клас жита, грожђе, буренце, птице, новчаница, књига (ако у кући има оних који уче) и све чега се досетимо да би могло значити будућу добробит. Бадњак испод стола, по поду слама и зрна пшенице. Све то као слика стоји од Бадње вечери. У кухињи значајна количина данима припреманих најбољих јела која чекају да буду донесена на сто када се сви окупимо. Помешани мириси печења, салата, колача и ванил шећера. За деда Попу посебна храна без меса: чорба, од поврћа или рибља, гибаница, риба, печурке, поврће, расо или сок од парадајза... Он долази рано, право са литургије, око 11 сати. Тада већ све мора да буде спремно. Када дође сви устајемо да га поздравимо. Са њим улази и мирис зиме. Поздравља нас радосно: "Христос се роди". Сви у глас отпоздрављамо: "Ваистину се роди!" Одлаже штап и камилавку, скида прилично танку пелерину и сам је качи на чивилук. Не дозвољава да то уради неко од нас јер каже: "То би значило - види Боже ја сам главни, сви треба да трчкају око мене!" Руке су му модре и ледене, никада није носио рукавице. На мáјкин коментар о томе, прича како, једном приликом, умало није испустио крст колико је био хладан и да су му дали флашу са врућом водом да држи да се мало угреје. Сви стојимо око стола и певамо "Рождество". Моја мајка Драгиња се посебно издвајала анђеоским гласом. Деда Попа би благословио јело и пиће, а онда би свако сео на своје место и почињао је ручак...Храна је остајала на столу док год седимо. Тада, кад је већ ручак прошао како треба, сви бисмо опуштено седели и разговарали. Теме су бивале најразличитије, није било табуа. Некад је то бивала и антипсихијатрија, а најчешће понешто из житија светих отаца... О Божићу је најдуже остајао, без журбе, све до 16 часова, а онда би повремено бацио поглед на сат на ланчићу који је вадио из џепа водећи рачуна да не закасни на вечерњу. Рекао би :"Чему вакат и вријеме?... да се помолимо па да пођем!"