Magazin
IZ DEČIJIH USTA
Devojčica je bila mala i nije znala vrednost novca, pa su se roditelji dogovorili da joj, vema rano, uvedu redovni (simbolični) nedeljni džeparac. Bio je namenjen njenim ličnim prohtevima i njime je mogla potpuno samostalno da raspolaže.
Dodatni izvori su bili: rođendanska ili praznična 'čestitka', čašćavanje za neki uspeh od familije... pa se detetu usladilo da prištedi i sakupi malo veću sumu za svoje dečije hirove. (Prava pedagoška poenta!).
Vremena nisu bila laka. Kućni buďzet se rastezao od prvog do prvog u mesecu, ali ďzeparac je redovno isplaćivan, u dan.
Jednom se dogodilo da je majka, u nekom finansijskom škripcu zbog vanrednih troškova - došla na ideju da od deteta pozajmi veći deo ušteđevine. Pregovori su bili pravi i uspešni i - striktno je određen rok za vracanje. Majci je postavljen uslov da obeća, a obećanja su morala da se ispunjavaju.
Bi šta bi, dođe rok za vraćanje duga, a para ni od kud!
Opet se dogovaraju roditelji i odluče da otac (kao neutralan) pokuša sa odlaganjem. On će to pažljivo, strpljivo i taktično (kakav je, inače, bio).
Propade mu misija!
A dijalog, u najkraćem, izgledao je ovako:
" Može li mama malo da prolongira vraćanje duga...?"
Oseća i naslućuje dete da je to nešto vrlo nezgodno i nepovoljno, pa skoči u odbranu svojih prava:
"E, kad nije OLONGIRALA kad je uzimala - ne može ni sad da OLONGIRA!!!"
Ovo se u porodici često prepričava kao zanimljiva i poučna anegdota, a govori o svim akterima mnogo više od toga...
{PESMAJ}
